Podcast #1 Saveza slijepih Crne Gore u kome su sagovornice bile Anđela Radovanović, programska menadžerka u Udruženju mladih sa hendikepom Crne Gore, kao i Marijana Goranović, naša proslavljena paraolimpijka i osvajačica dvije srebrne medalje na Evropskim prvenstvima u Grosetu i Berlinu. Tema današnjeg podcasta je “Neadekvatna terminologija i stereotipizacija odnosno predrasude prema OSI”.
Projekat “Reforma nacionalnog sistema procjene invaliditeta” finansira Evropska Unija, a sprovodi UNDP.
Podcast #1 možete pogledati na sljedećem linku: https://www.youtube.com/watch?v=3DFpd1WNr4Q&t=129s
NEADEKVATNA TERMINOLOGIJA I STEREOTIPIZACIJA ODNOSNO PREDRASUDE PREMA OSI TRANSKRIPT
Nevena Kovačević (0.06) Položaj osoba s invaliditetom u Crnoj Gori i dalje nije na zadovoljavajućem nivou. U nekim oblastima pomaci su vidljivi a u nekim ih gotovo i nema ili su toliko sporadični da ih jedva primjećujemo. Paradoksalno, naša država je još 2009. godine ratifikovala Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravima osoba s invaliditetom koja je inače i krovni dokument u oblasti ljudskih prava osoba s invaliditetom. A međunarodni eksperti obično tvrde da imamo najbolje zakonodavstvo u regionu vezano za ovu oblast. Tu prije svega mislim na Zakon o zabrani diskriminacije osoba s invaliditetom ali i Zakon o zapošljavanju i profesionalnu rehabilitaciju osoba s invaliditetom. Međutim prvi problem od koga diskriminacija i kreće jeste neadekvatna terminologija i stereotipizacija odnosno predrasude prema osobama s invaliditetom koje su takoreći ukorijenjene u našem društvu. Postavlja se pitanje kako da običnom građaninu objasnite da neki termin nije ispravan. Ako su ti termini nažalost postali sastavni dio svakodnevne retorike u našem javnom diskursu i mogu se svakodnevno čuti u parlamentu ili putem društvenih mreža odnosno poruka koje plasiraju donosioci odluka, javni funkcioneri, oni koji su na ključnim društveno političkim funkcijama oni koji između ostalog kreiraju našu budućnost a čija je obaveza da rade na unaprjeđenju poštovanja ljudskih prava osoba s invaliditetom. Na žalost često se dešava da javni funkcioneri u želji da omalovaže svoje političke protivnike koriste termine kao što su slijep, autističan, gluv, invalid, hendikepiran. I kada obični građanin čuje ovaj termin naravno da će pomisliti da je ispravan i da nećete moći da ga ubjedite da nije u pravu jer je to čuo od nekog ko je to rekao u javnosti. S druge strane mediji koji bi trebali da rade na promociji i poštovanju ljudskih prava osoba s invaliditetom svoje izvještavanje i dalje baziraju na herojskom, medicinskom iliti funkcionalnom modelu i koriste neadekvatnu terminologiju kad izvještavaju o osobama s invaliditetom. Dobrodošli u prvi podkast u okviru projekta “Osnaživanje društvenog angažmana i mogućnosti osoba s invaliditetom na principima jednakosti i dostojanstva”. Današnja tema je neadekvatna terminologija i stereotipizacija odnosno predrasude prema osobama s invaliditetom. Zajedno se mojim gošćama, pokušaću da analiziram sve one termine koji se često koriste u našem javnom govoru a nijesu adekvatni ali i da govorimo o nekim najčešćim stereotipima i predrasudama koji su vezani upravo za osobe s invaliditetom a sve u cilju smanjenja stereotipizacije i negdje pokušaja da utičemo na pozitivnu percepciju javnosti prema ovom dijelu populacije. Moje gošće su Anđela Radovanović iz Udruženja mladih sa hendikepom, inače Magistrantkinja na Filozofskom fakultetu u Nikšiću. Anđela dobar dan i hvala što si moja gošća. Anđela Radovanović (3.03) Dobar dan i hvala na pozivu Nevena Kovačević (3.05) i istaknuta paraolimpijka, sportiskinja koja nam je donijela mnogo medalja i biće ih sigurno još u budućnosti. Marijana Goranović. Marijana dobar dan i tebi. Hvala što si moja gošća. Marijana Goranović (3.14) Hvala na tako lijepoj najavi. Nevena Kovačević (3.16) Evo ja sam u najavi govorila nešto o terminologiji pa hajde da krenem od toga. Prije nego što se pozabavimo onim najčešćim stereotipima. Ja sam navela neke termine koji su na žalost postali uobičajeni u našem javnom diskursu i koje možemo čuti gotovo svakodnevno. Ali željela bih od vas da čujem s kojim ste se vi terminima suočavali, koji vas termini možda najviše nerviraju kad ih čujete, i kako reagujete kad neko, bilo da je riječ o nekom u vašem okruženju, ili o nekom ko javno govori uputi neki neadekvatan termin osobama s invaliditetom. Koja god hoće može prva. Marijana (3.56) Pa znate kako ja, s obzirom da se baš puno krećem i u društvu sam, kako… u društvu osoba s invaliditetom tako i u društvu koji nemaju invaliditet, dosta tako čujem nekih termina koji nisu baš lijepi za uši tipa: ćorav, u kolicima, patuljak… Patuljak često čujem… Nevena (4.22) Kada se tebi ljudi obraćaju? Marijana (4.23) Da da kad se meni obraćaju, pogotovo najviše od djece to čujem pogotovo kad tako, roditelj ga vodi za ruku i kaže mama mama tata tata vidi patuljak. Vidi ovo, pa se nasmiješi dijete… ali ja opet ne mogu… Slaba sam na djecu i ne obazirem se baš toliko na to ili se samo nasmiješim… i… A čuješ odmah roditelja tog djeteta. Nemoj tako. To nije tako fino, oslovljavaj je ili teta ili tako… bude simpatično, ali opet u nekim situacijama kad to doživim od osobe koja je već srasla s godinama… Koja već razumije… ovaj tip žene. Da izgrađena ličnost tu malo bude ovaj i hajde da kažem i neprijatno ali znam da se suprostavim i tom i tako tim u toj kategoriji populacije i ili se nasmiješim ili odbrusim nekad, nekad iskuliram… Jednostavano čovjek je… Nekad se naviknem na to jer smatram da će toga uvijek biti ali opet mislim da se to može i na drugačiji način kategorizovati… A ne patuljak, teta i tako to… Mislim da se o tome malo više mora voditi računa u samom tom izražavanju. Nas generalno osoba s invaliditetom i samim tim i osoba niskog rasta? Da i osoba niskog rasta iliti… Niskog rasta. Nevena (6.02) Anđela ja znam da ti posebno voliš da govoriš o ovoj temi, kako ti reaguješ kada čuješ neki neadekvatan termin, kako ljudima i da li uopšte ljudima pokušavaš da objasniš da to nije ispravan termin? Anđela (6.14) Sve zavisi od situacije ali ja uglavnom izigravam učiteljicu tako da je… Nevena (6.20) Zato sam i rekla ovo na početku. Anđela (6.22) Da da, bilo da napišem neki tekst na blogu ili na društvenim mrežama, da postavim status, ako nijesam u prilici da nekome lično odgovorim na upotrebu neadekvatnih termina. Pored ovih koje je Marijana navela, često se dešava da recimo na radionicama koje UMHCG drži, pa kad govorimo o temi terminologije i zamolimo učesnike recimo da nam izlistaju terminologiju svu koju su čuli o osobama s invaliditetom mnogo češće čujemo one neadekvatne termine nego one koji su adekvatni. Ono što mene nervira jesu priče o osobama s posebnim potrebama i onda se tu uvijek trudim da objašnjavam da nemam nikakve posebne potrebe, ili… Nevena (7.06) Već je drugačiji način zadovoljavanja samo, to je suština. Anđela (7.09) Zapravo mi ako ćemo tako da posmatramo imamo posebne potrebe mada se potrebe dijele isključivo na primarne i sekundarne. Ako ćemo već u podjeli potreba ali termini poput: Nevena (7.21) ometen u razvoju… Anđela (7.22) Ometen u razvoju To mene nervira pa sam morala da ga pomenem… Marijana (7.26) Mentalno retardiran, Anđela (7.27) Mentalno retardiran, mentalno zaostao, idiot… Iako volim Dostojevskog i nije sad da ćemo tužiti Dostojevskog zbog termina koji je koristio i u devetnaestom vijeku ali danas se sve češće ovi termini koriste ne s namjerom da se govori o osobama s invaliditetom nego često u nekim sukobima, u diskusijama kad se druga strana želi omalovažiti, poniziti… pa u političkom diskursu Ti si već i u uvodu rekla, imamo zaista puno upotrebe tih termina bez obzira s koje političke strane dolaze. Tako imamo situaciju u parlamentu kada se uporno suprotnoj političkoj strani govori da je gluva ili slijepa. I oni koji to izgovaraju vjerovatno ne percipiraju da time vrijeđaju osobe s oštećenjem vida i osobe s oštećenjem sluha, već isključivo žele da tim terminima pokažu kako neko nema kapacitete da razumije, dakle da se ne radi o samo perceptivnom doživljaju neke pojave već da se radi o nesposobnosti da se to razumije. Međutim u tim situacijama uopšte nemamo reakcije poslanika koji svakako u velikoj mjeri imajući u vidu cijelu situaciju u Crnoj Gori u kojoj živimo jednostavno dosta to utiče na građane i dosta utiče kako će javnost nas doživljava… Tako da to su zaista… Pa ne znam kako da ih opišem ali dok mi ne počnemo mijenjati tu svijest i dok ne počnu da se negdje primjenjuju i kaznene mjere . I dok ne budemo imali recimo prvu tužbu zbog govora mržnje i diskriminacije koji je inače i propisan kao prekršaj, odnosno kao dijelo protiv kojeg se može podnijeti tužba i definisan u Zakonu o zabrani diskriminacije lica s invaliditetom, pa vjerujem ako bi neka takva tužba bila, mada je pitanje kako bi bilo presuđeno u tom slučaju da bi vjerovatno javnost pokušavala neke stvari doživljava drugačije. Međutim dok mi imamo i od političara od donosilaca odluka, od sudija, od medija, pa onda ako idemo i na ovaj najniži nivo koji je Marijana pominjala djecu pa način na koji oni uče u vrtiću ili u školi o osobama s invaliditetom. Sve to utiče na ono što će kasnije biti i o donošenju odluka jer ne samo što neadekvatna terminologija utiče na to kako ćemo se mi osjećati već neadekvatna terminologija dovodi do toga da se osobe s invaliditetom ne doživljavaju ravnopravno a samim tim onda utiče i na garancije prava koje se definišu u zakonima. I sve dok oni koji odlučuju o našim životima ne budu shvatili da je neadekvatno nekoga nazvati politički autističnim ili korisnim idiotom što vidimo nekad u nekim političkim tekstovima… Politički invalidi? Da i političkim invalidom… Marijana (10.32) Izvini što te prekidam, mislim ovo što se tiče djece mislim da to više ide iz porodice. Mislim da se treba sa djecom mnogo pričati o samoj komunikaciji u samom doživljaju kada vide osobu niskog rasta, osobu u kolicima, odnosno korisnika kolica, osobu s oštećenjem vida, kako postupiti prema njoj, da nije to toliko zastrašujuće, da nije to… Jer ima dosta situacija da dijete se uplaši osobe niskog rasta, da onda jednostavno ovaj doživi… ne znam… Ne umijem to da objasnim jer sam slušala baš da se to dešavalo, u mom slučaju nije i ne bih voljela da se to desi ali sam… dešavalo se tako ili na primjer roditelji oko vidi osobu korisnik kolica drži dijete i odmah nekako smatra da je će to nešto što je viđela prenijeti se na njeno dijete da je prelazna neka bolest ne daj Bože… Ne znam ni ja u stvari… Anđela (11.39)Da počupaju dijete za uvo… Marijana (11.40) Bježi nemoj da dodirneš… Nevena (11.42) Onaj stav da su osobe sa invaliditetom bolesne. I da im je invaliditet prelazan… Marijana (10.32) Da, da je to prelazno, da ako vide osobu niskog rasta da će njegovo ili njeno dijete ostati niskog rasta iliti patuljastog kako kome odgovara. Nevena (12.00) A čini li vam se da smo se mi kao društvo pomalo navikli na ovakav vid govora mržnje. Jer evo što je Anđela rekla, reakcije najčešće izostaju ako reakcija ima to uglavnom bude od strane osoba s invaliditetom kao što na primjer Anđela i ja volimo isprozivamo ljude po Twitteru, to stvarno moram da napomenem, da se malo našalimo, jer je podkast takva forma ali zaista reakcije izostaju. A s druge strane posljedice su ozbiljne zato što se stvara potpuno pogrešna percepcija kod javnosti i potpuno pogrešnu utisak o osobama s invaliditetom. Anđela (12.34)Pa ja da se nadovežem na ovo što je Marijana govorila o djeci. Dešava se upravo zbog ovoga što nas doživljavaju kao nekoga ko je bolestan i ko može tu bolest prenijeti na dijete. Pa kad neko dijete pita roditelje zašto se ja krećem na način na koji se krećem da oni kažu da tetu ili seku boli noga… Marijana (12.53) ili je bolesna… Anđela (12.54)I onda ja moram da objašnjavam đetetu da mene apsolutno ništa ne boli i da sam ja sasvim OK takva kakva jesam ali mnoge osobe s invaliditetom nažalost nijesu osnažene da reaguju u takvim situacijama. I to što ti kažeš reakcije izostaju jer nekad i u samom nevladinom sektoru, u medijima koji bi trebalo nekako isto da budu taj glas razuma da ga tako nazovemo, desi se da nema reakcije zato što upravo mi dolazimo iz nekih… Hajde opet i ne osnaženost u porodici pa onda ako imamo školu u kojoj se o djeci sa invaliditetom uči kao o djeci koja imaju smetnje u razvoju, imaju neke posebne potrebe, ako se govori o tome da djecu treba posebno zaštititi i da neko dijete treba posebnu pažnju brigu i ljubav. Sva djeca trebaju pažnju brigu i ljubav bez obzira imala invaliditet ili ne. Pa onda imamo opet srednje škole, pogotovo srednje stručne škole recimo u kojima se uči iz udžbenika iz 80-ih i 90-ih godina mnogo prije nego što je kod nas uopšte počelo da se govori o terminologiji. Pa i tamo dalje imamo termina poput idiota, debila, kretena. Recimo u udžbenicima za medicinske škole vrlo često sličnu terminologiju imamo na fakultetima gdje budući profesori i nastavnici uče o defektnoj djeci ili imaju predmet koji se zove o djeci s posebnim potrebama. Nevena(14.30) I ti termini su na žalost i u udžbenicima jako prisutni. Anđela (14.34) Jesu svakako. Nevena(14.35) Ja sam evo, na kontu ovoga što si ti pričala moram da kažem da na kontu samih medija, nekako ne možemo da očekujemo da novinari budu u dovoljnoj mjeri edukovani. Ako recimo u određenim medijskim zakonima imate termin hendikepirana lica. Ja se sjećam da kad sam ja odgovarala na ispitu, a kad sam morala to da učim, a morala sam, sjećam da sam rekla profesorici da ja jednostavno taj termin tako ne mogu izgovorim, na šta mi je ona rekla ok, ali znam da nije ispravno, ali tako pišu u zakonu. Ali dok se zakonski odnosno sistemski ne urede neke stvari teško da možemo promijeniti svijest. Jer mediji na žalost i dalje koriste kao što sam i rekla u najavi herojski model, a i neadekvatne termine jer im je potpuno normalno da kažu da je neko invalid, hendikepiran, ili osoba s posebnim potrebama. Da ne pričam o tome, slijepa i tako dalje… Ali ne znam što da vam kažem… Prvo tražite novinaru da vam pošalje pitanja prije intervjua. Evo iz ličnog iskustva. Marijana (15.38) Ja… izvini što te prekidam i ja baš imam dosta iskustva sa novinarima s obzirom da sam već deceniju i više profesionalni sportista, a ja bi se opet nadovezala opet vraćam se na djecu. Ja sam nekako gledala uvijek s obzirom kao sportista da jednog dana možda. kad se povučem iz sporta da se posvetim trenažnom procesu da što više djece s invaliditetom afirmišem, da se bave sportom. Ne moraju oni da budu preko noći šampioni i da im ne ulivam toliku nadu nego samo da ih iz tog monotonog života pokrenem, da ne budu zatvoreni, da se vide, da se kreću, da žive jednostavno normalan život. Imala sam situaciju jako neprijatnu, jednom od strane roditelja koji ima dijete s invaliditetom. Trenirala sam… obavljala sam trening i htjela sam da vratim rekvizite u prostoriju gdje mi stoje… I u susret mi je došlo jedno dijete koje je korisnik kolica i pitalo me kao fino, prvo mi je reklo Ja sam tvoj najveći fan. Ja sam jako oduševljen kako ti treniraš… Pratim te… Baš neke lijepe riječi mi je uputio i pitao me pošto sam ja držala u jednoj ruci kuglu, Pitao me Marijana da li ja mogu da se bavim sportom. Ja rekoh naravno, zašto da ne… Samo sam mu rekla da je još mali, ali da je jako divno što već ima neke… što već ima neke ambicije da pokuša da se bavi i da se i on nađe u nekoj toj priči. Svjestan je da ne može biti odjednom šampion, ali da opet pokuša jer sam mu ja pričala da je mene deset godina trebalo da radim da bi neke snove preko noći ostvarila. I on je mene pitao može li da dodirne kuglu? Ja rekoh jako je teška. Njemu su jako bile sitne ruke… Dijete je bilo malecko, ja nisam htjela da se ne daj Bože povrijedi, ja sam mu samo prislonila ovako kuglu na ruku, on je rekao pa teška je… Ja reko jeste ali kad porasteš već možeš da pokušaš. I u drugoj prostoriji je bila njegova majka. I ja sam otišla sa oduševljenjem da kažem ženi to… Ja rekoh joj što me oduševio vaš sin da želi da se bavi ovaj paraatletskim sportom za osobe s invaliditetom… Žena skoči na mene… Meni je tako bilo neprijatno… Ja rekoh izvinite, ja sam.. Ne može on Marijana da se bavi sportom. Gledaj ga kakav je. Ne može ruke pomjeriti. Ja ga svaki dan po dva puta u zgradu unosim, no može mi noge pomjeriti… Gledaj bogalj mi je. Ja je gledam i rekoh izvinite gospođo kakav vam je to način to je vaše dijete… Ja rekoh i ja sam nečije dijete i znam koliko je bitna podrška od roditelja i onda se pitam kako ti misliš da tvoje dijete sjutra uspije ako nema podršku, ako a ti uslovljavaš… nesposobnim ili… Šta ako ne može ruke pomjeriti Mislim to je jako ružno. Što ste sad rekli, izvinite što sam vam uopšte išta spomenula, ali nadam se da te dijete neće čuti ili da nije čulo. I sreća velika što nije to dijete čulo i… Baš i opet kažem da tu sve nekako potiče i od porodice. Porodica da je taj stub koja treba da uvijek bude iza leđa djeteta. Dijete da pusti pravo pa ako pogriješi nekad drugi put neće, ali opet… Da ne bude više ni tih ni predrasuda, nit možeš nit hoćeš. Možeš, moraš, to je za mene uvijek bio taj moto i uvijek se držim toga i… Nevena (19.30) U skladu s onim što si rekla sigurno se svima dešavalo da nam neko životu kaže da nešto ne možemo… Marijana(19.37) Ja baš idem kontra i baš dokažem da ono što je nemoguće… Nevena (19.41) Zato što te osobe najčešće i ne znaju koje su im mogućnosti… Marijana(19.43) Da i ono što je nemoguće pretvorim u moguće nekako sam takva, temperamentna sam i volim da ako mi neko kaže ne možeš ti, ma mogu bre, može… Ma ne znam šta da se desi ja težim ka tome. Može proći mnogo vremena i sve što sam poželjela u životu sam i ostvarila. Valjda i kroz taj sport me dosta i sport afirmisao da malo drugačije gledam kroz život. Što se tiče mog i privatnog života i generalno u životu i nekako kako da se postavim pred nekim kako da reagujem na nešto. Nikad nisam dozvolila da neko taj primijeti e ne može ona je niskog rasta, ona je patuljastog rasta ne može ona ovo dohvatiti. Ja ću naći način da dohvatim nešto što je iznad moje visine. Naći ću pa makar uzela onu dršku od metle ali ću dohvatiti… Anđela (20.33) Da se nadovežem, ovo što je Marijana rekla obično ljudi kad kažu da nešto ne mogu da uradim ja to radim iz inata. I meni je inat i ako je ovo možda i negativno reći. Ali meni je inat pokretački motiv… Nevena (20.50) I meni. Anđela (20.51) Jer za bilo šta što su mi u životu rekli da nikad neću uspjeti. Ja sam to onda uspjela. Pa onda ću raditi to još tri puta, e baš ću sada, sad ćeš da vidiš kako mogu. Marijana (21.00) Da, meni se dosta puta dešavalo i da: E ne možeš ti to, kako ti da dođeš do toga, kako ovo, kako ono. Sjećam se kad sam baš ostvarila nešto što mi je jako bitno bilo u životu, ta ista osoba koja je rekla da ne mogu, a svaka ti čast pruža on mene, ja reko što ono reče prije par mjeseci. A nije nego sam ja samo to mislio ono… Ja rekoh zato što sam mala, je li? Pa ne mogu, vidiš da mogu, vidiš da sam ti dokazala kontra. Nevena (21.25) Kad sam birala Fakultet koji će upisati pošto sam od srednje škole govorila da će to biti novinarstvo, veći dio ljudi u mom okruženju je govorio: Nije to fakultet za tebe. Ne možeš ti to, pa ili Pravni ili Socijalna politika na Fakultetu političkih nauka, ako već hoćeš političke nauke, onda socijalni rad jer je to nekako društveno prihvatljivije za jednu osobu oštećenog vida. Ali interesantno da svi ti ljudi koji su mi to govorili možda neki ne iz loše namjere, ne mora uvijek da stoji loša namjera iza tih riječi, ali svi ti ljudi su se povukli i vjerovatno da im danas kažem rekli ste mi da neću završiti fakultet oni to ne bi priznali. Tako da to je poenta. Kad smo već kod stereotipizacije, evo ja ću nabrojati neke najčešće stereotipe s kojima se osobe s invaliditetom suočavaju a vi ćete mi proširiti ovaj spisak, jer može da se proširi, na žalost sa još dosta stereotipa i predrasuda. Ukoliko ste osoba s invaliditetom u Crnoj Gori vaša postignuća će se uglavnom veličati, ne zbog uspjeha koji ste postigli nego zbog vašeg invaliditeta. Tako recimo ako završite fakultet većina ljudi će na to raaegovati rečenicom: E svaka čast završio je fakultet uprkos invaliditetu, ili je: E greote on ima invaliditet, a završio je fakultet. Marijana (22.38) Možda su mu progledali kroz prste. Nevena (22.39) E pa ima i toga. Da su progledali vjerovatno kroz prste za ocjenu. I dobio je ocjenu na lijepe oči. Eto ima i to. Kad tražite posao izbor zaposlenje vam je ograničen zato što će se ili ljudi u vašem okruženju ili poslodavci naći pametni, ili dati sebi za pravo da procjenjuju vaše sposobnosti, odnosno li vi neki posao možete obavljati ili ne a da pritom oni ne znaju koje su vaše sposobnosti. Kad hoćete da zasnujete porodicu, što je negdje posebno problematično u našem društvu, to je Marijanina omiljena tema. Prvo što će biti pitanje kako vi to mislite da uradite? Onda će se komentarisati izbor vašeg partnera, jer je negdje društveno prihvatljivo da ukoliko imate partnera to bude osoba s invaliditetom a i još bolje osoba koja ima isti invaliditet kao vi ili ti neko ko je vama sličan ko iz vašeg okruženja jer ljudi neki podrazumijevaju da se krećete isključivo među osobama s invaliditetom. Ne znam zašto je to tako nažalost kod nas u društvu. A hajde već kad i prihvate taj izbor partnera onda će uslijediti ono pitanje: A kako vi mislite da se ostvarite kao roditelji? Kako ćete vi to? Hoćete li u tome uspjeti, i tome slično. Hajde sad vi da proširite ovaj spisak stereotipa. I da prokomentarišete ove. Jeste li se suočavali sa nekim od ovih stereotipa? Zašto je u našem društvu ovo i dalje prisutno? Marijana (24.01) Ja jesam, kao osoba niskog rasta, baš često mi kaže jedna poznanica: A zašto ti, kad me pitaju imaš li momka? Ovaj, ja nemam. I kaže ona: Pa zašto ti ne bi vidjela da nađeš, pošto ja imam druga koji je isto niskog rasta i mi se baš lijepo družimo i nekako svi misle ako je on niskog rasta, i ja niskog… da među nama… Da među nama mora ta neka emotivna veza da se… i ja i im uporno pričam da smo ja i on drugari, se gledamo kao brat i sestra, a ne ne, zašto ti ne gledaš njega, pa vidiš znaš kako, ima… On je bogami dobar momak, ne kažem ja… Nevena (24.46) Moraš da stvoriš emociju. Marijana (24.47) Da, da. Meni je to… Meni je to… Ne znam… Meni je to jako ružno. Da ako je osoba niskog iliti patuljastog rasta da ona mora da ima partnera ili partnerku sličnu sebi. Ne. Ja sam imala momka koji nije imao invaliditet… Nevena (25.05) Samo je bitno da je tebe ta osoba prihvatila. Marijana (25.07) Da, ona je mene prihvatila. Nije ona mene prihvatila… valjda posjedujem neke… razumiješ ono… uvijek se ja vodim na onome ne sudi knjizi po koricama… Možda taj fizički izgled odmah… a gdje ćeš s malom djevojkom, sjutra ako želiš da osnuješ brak s njom, pa djeca da li će oni biti niskog rasta dal` ovo u dal`..ono. stani bre polako, prvo me upoznaj pa onda ćemo i planirati budućnost i sjutra djecu i sve ostalo što… Što vodi taj neki brak iliti zajednički život. Nevena (25.45) Anđela? Anđela (25.46) Sretala sam se i ja sa sličnim predrasudama kao i Marijana. Mene su recimo, kad sam počela da dolazim u UMHCG, pa onda kad sam počelo da radim, Ljudi nemaju predstavu čime se bave organizacije osoba s invaliditetom. Misle da mi tu dolazimo da se družimo i da nam fino prođe vrijeme a ne da radimo neki posao. I onda su… Nevena (26.07) Da ne radimo ništa. Anđela (26.08) Pa ne radimo, mi primamo platu jer eto gre`ota valja se… ali su znali da me pitaju ovako: A ima li u to udruženje neki momak i onda im ja kažem da ja ne idem u udruženje da tražim momka nego da radim svoj posao, budu malo začuđeni. Ne znam, pošto osoba s mojim oštećenjem ima vrlo malo, ne mogu ni naći momka istim oštećenjem. Žao mi je… Nevena (26.29) Može ona da ima neki drugi invaliditet, samo da je osoba sa invaliditetom… Marijana (26.32) E to… Nevena (26.33) Društvo je tako naviklo. Anđela (26.34) Pa i ako bi bio osoba s invaliditetom i onda kad ja kažem da ja ne ne gledam invaliditet da mi to nije bitno i da mi je bitno u tim odnosima da me neko privlači i da između nas postoji razumijevanje da postoje emocije i da invaliditet tu najmanju ulogu igra i da je posljednja stvar koju gledam… Ali još uvijek zbog svega ovoga što smo prije pričali to do ljudi teško dolazi… Ali recimo ove predrasude su jako česte prema ženama s invaliditetom, da recimo one ne mogu imati djecu, da… ne mogu biti u ulozi majke, da nekako te standardne očekivane porodične uloge se ne očekuju od žena s invaliditetom da imaju. Ono… Nekad se stvarno dešava u porodicama, nažalost u porodicama koje su neosnažene, koje nemaju podršku, nekakvu sistemsku, da svoju djecu prihvataju i odgajaju, da ih usmjeravaju na nekom putu. I onda to dosta zavisi od okruženja u kome rastemo. Jer kad vi imate podržavajuće okruženje oko sebe onda će biti sasvim normalno i da zasnujete brak i da imate svoju djecu, u stvari da donesete odluku da li želite to uopšte u svom životu da radite. Ali dešava se da nekad žene s invaliditetom od same svoje porodice budu spriječene u želji da recimo se udaju, da im se to zabranjuje, nekako ograničava… Nevena (28.00) Zato što je to društveno neprihvatljivo i to je upravo ona višestruka diskriminacija. Mi znamo da situacija kad je u pitanju rodna ravnopravnost, inače u Crnoj Gori nije baš zadovoljavajuća. Znamo koliko ima i slučajeva nasilja na žalost posebno u posljednje vrijeme a to je dodatno slučaj sa ženama s invaliditetom, koje čini mi se… u stvari ne čini mi se nego je to ono što vidimo u našem okruženju nisu dovoljno osnažne ni da govore o tome ni da se adekvatno izbore sa tim. Imate li vi takav utisak? Marijana (28.26) Pa da, ovo što je Anđela rekla što se tiče porodice, mislim i smatram da porodice koje imaju dijete s invaliditetom, nekako ga smatraju baš, hajde možda je ovo grubo kako ću da se izrazim, baš nesposobnim za život bez obzira koja god bila vrsta invaliditeta i nekako samo to dijete se navikne samo na roditelje. Samo na roditelje i… Anđela (29.00) bude ili prezaštićeno Marijana (29.03) ili asocijalno. Anđela (29.04) Ili zanemareno. Marijana (29.05) Da, i zanemareno. I samim tim on snosi posljedice krivicom roditelja, jer sami ti roditelji evo na primjer, osoba je u kolicima ona riješi, zaljubi se. Prvi su ti roditelji: A kako ćeš ti? Hoće li te prihvatiti porodica? Kako ćeš ti sjutra kad budeš željela da se ostvariš kao majka? Pa ne daj, pa moraš ovo ovako. Pa ma ne možeš ti to sama. Bog zna kako ćeš porodicu, to teško. Treba tu porodica samo da bude podrška. Kakvu god ja odluku sjutra donijela. Meni je bitno. Naravno i porodična podrška, a ne sad da me one tu stalno suzbijaju i normalno je da ću ja na kraju ostati neko za koga neće niko znati, neko ko neće biti prihvaćen od strane drugih ljudi, neko to sve nekako gledam ja da to ide… sve iz porodice i zato se dešavaju ovakve stvari… Nevena (30.05) Na žalost i manje ovih slučajeva istinske podrške i adekvatne podrške za one porodice o kojima je Anđela pričala, više čini mi se ima slučajeva da članovi porodice možda i nenamjerno sputavaju osobe s invaliditetom počev od tih nekih da kažemo koraka koji nam omogućavaju onu početnu samostalnost pa do krupnih životnih odluka. I na žalost mislim da je to jedna od stvari s kojom bi se isto trebalo boriti. A mnoge osobe s invaliditetom opet nisu osnažene da se adekvatno bore protiv tog vida… Marijana (30.38)Mislim da previše i trpe i ćute. Nevena (30.41) A i to je neka vrsta diskriminacije. Da. To treba da shvatimo i ako nenamjerna ali jeste neka vrsta diskriminacije i sputavanja. Hajde reci, reci. Marijana (30.49) Ja ovo opet što se tiče partnera Baš sjećam se bilo je to prije nekolike godine. Hajde žargonski ću da se izrazim, muvala se ja sa jednim momkom i on mi se stvarno svidio, ja nisam mogla da vjerujem da je on meni prišao. Nevena (31.05) Ovo su sad oni primjeri koji nam utiču na gledanost. Marijana (31.10) I stalno meni moje društvo kaže: Mare ne moraš ti, ne mora svak… Ono kad im ja kažem ja gdje god se pojavim ja sam u centru pažnje, niskog sam rasta i samo svi bulje u mene. Svi mene komentarišu, te nekom si simpatična, nekom si antipatična, nekom si ružna, nekom se svidiš. Anđela (31.26) Ne možeš biti nezapažena. Marijana (31.28) Da, ali ne mogu ostati nezapažena. I tako meni prilazi jedan momak… joj kad se sjetim toga.. I on meni, mi tu nešto pričamo, zezamo se… On mene pita imaš li momka, ja reko` nemam. Kaže mogu li da dobijem tvoj broj telefona? Ja reko` može, čuš kad mi je takav momak… Ja rekoh možeš, i broj Matični a ne… I dolazi ti on meni: a da te pitam nešto? Ja reko` pitaj. Kaže on meni: a je li problem, da li si se susrećala sa problemom da imaš momka normalne visine? Ja reko` što to meni fali, časti ti? Ja ga ovako gledam. Pa ništa nego samo ja to pitam. I tu sam jedan termin rekla sad ne bih ga ovdje koristila… uglavnom to je toliko bilo simpatično da smo stvarno kasnije se i vidjeli… I tako bila neka kratka vezica ali nije to imalo. Ali nije to imalo. Nevena (32.23) Da te pitam je li tu nešto bilo? Marijana (32.25) Da ništa konkretno nije tu imalo perspektivu nikakvu tako da sam se ja na vrijeme povukla… Ali opet hoću da kažem toliko simpatično bilo: Jel` tebi problem da imaš ti momka Što se niskog rasta? Ja rekoh: a ja imam iste potrebe kao djevojka od metar sedamdeset i da me voli i da volim i da budem voljena. I da vodim ljubav. I sve. Ono što okružuje jedno društvo. Mislim to su takve… Al` dobro, to meni nekad bude simpatično jer nije imao on neku zlu namjeru. Prvi put se susreće s osobom niskog rasta pa još i me “muva” mislim to je za mene bilo toliko simpatično. Ali na žalost nije imao nikakvu perspektivu. Čula sam da se oženio, i da je dobio dijete. Srećno mu bilo, ako ovo bude pratio… Nevena (33.14) Sigurno će se prepoznati ako ovo bude gledao. Evo na kraju bih vas pitala, vjerujete li da se ipak može ojačati svijest, edukovati javnost i da se mogu smanjiti stereotipi prema osobama s invaliditetom? Ako sagledate trenutno stanje u crnogorskom društvu. Anđela (33.35) Svakako da može, mada za to kad nam govore da je potrebno vrijeme nekako… Mislim da smo svi mi kao osobe s invaliditetom prilično umorni od čekanja. Vrijeme prolazi i mi smo… Evo konvenciju smo usvojili prije više od 13 godina i nekako toliko je vremena prošlo. Svakako da može da se mijenja ali moramo svi mi kao društvo da radimo neke stvari mnogo brže i da mnogo brže prihvatamo neke promjene jer što mi prije promijenimo stavove prema osobama s invaliditetom onda će prije doći do nekih sistemskih promjena i u zakonima i u politikama i u načinu na koji su osobe s invaliditetom uključene u društvo. Ali opet dok imamo osobe s invaliditetom koje prihvataju da budu nazivane imbecilima, debilima, retardiranima i tome slično, umjesto osoba s invaliditetom i umjesto borbe za to dostojanstvo, teško da može jedna dvije ili pet organizacija koje se ovom temom suštinski bave da nešto uradi sama. Dakle mi radimo dosta ali nam je potrebna podrška svih aktera u društvu da bismo imali suštinske promjene. Nevena (34.45) A i samih osoba sa invaliditetom. Marijana (34.46) Složila bi se sa onim sve što je Anđela rekla, ja sam neko ko je dugo godina… dugo godina se krećem u krugu osoba s invaliditetom i raznih priča čujem. I o borbi za svoja prava. Neke i ovo su teme u kojima još duži niz godina slušamo ali nikako da se pokrene da to bude bolje da od strane države same i nadam se da smo im sad i s ovom temom jasnu poruku poslali da smo i mi ljudska bića i da i mi živimo sasvim normalan život, te da nismo niti bogalji niti neko ko treba da se sažaljeva, ni da nas obeshrabruju, nego da jednostavno smo mi ljudi od krvi i mesa. Nevena (35.41) Hvala vam na gostovanju. Nadam se da smo ovom pričom kao što je rekla i Marijana, makar u određenoj mjeri uticali na percepciju javnosti i da ćemo koliko toliko doprinijeti smanjenju stereotipizacije prema osobama s invaliditetom. Ako bi to bilo makar i u najmanjoj mogućoj mjeri mislim svi mi bili zadovoljni s tim. Marijana (36.00) Naravno. Anđela (36.01) Hvala puno. Nevena (36.04) Pratili ste prvi podkast u okviru projekta “Osnaživanje društvenog angažmana i mogućnosti osoba s invaliditetom na principima jednakosti i dostojanstva”. Za kraj nekoliko poruka: Osnažimo žene s invaliditetom da se bore protiv diskriminacije i diskriminatora; Omogućimo osobama s invaliditetom život u skladu sa principima konvencije Ujedinjenih nacija; Obezbjedimo poštovanje njihovih osnovnih ljudskih prava i urođenog dostojanstva; Adekvatne terminologije i adekvatan pristup prema osobama s invaliditetom, osnovi su za izgradnju društva zasnovanog na principima ravnopravnosti i jednakosti.
