Srednjovječni mladić u penziji
Pjesnik bez zbirke
Student bez diplome
ТЈЕСКОБА
Не, није крив мали зид, нити прашњав под,
нити студентска у мем огрезла соба;
нит’ је крив над главом накостријешен свод,
што у мени расте и грана тјескоба.
Није крива киша што прозор прикива,
ни промрзлих липа гране огољене;
ограда поклекла, крива, није крива,
што у мени нема простора за мене.
Нису криве птице чија пјесма преста,
нит’ нијеми људи оборених глава;
није крива дуга, напуштена цеста,
што ме немир свија и душу стјешњава.
Кад небо заплави и кише пресахну,
кад весело сунце проспе зраке собом;
распјеване птице кад крилима махну –
ја и даље бићу ст'јешњен самим собом.
Кад жамор затутњи кафама града,
док дрворед липа мирисан зелени;
кад студентски полет Никшићем овлада,
мени опет биће тијесно у мени.
ДА САМ БАР ПЕСНИК
Кад пијем сам, да не морам да се правдам
злурадом шапату: гле, он је болесник.
Да, кад патим, имам коме да се јадам.
Ех, да сам бар песник…
Кад сузама мијем туђ’ бол и несрећу,
душебрижни тврде: душевни болесник.
Да песмом прослвљам непознатих срећу.
Ех, да сам бар песник…
Кад унезверен гледам тло, небо, даљину:
шта ти је, куд зуриш, јеси ли болесник?
Да лагане риме терет с душе скину.
Ех, да сам бар песник…
Кад силно пожелим да обгрлим гране,
да љубљено дрво не викне: болесник.
Да речима миришем прохујале дане.
Ех, да сам бар песник…
Кад неспокој страсти склад поноћи слама,
да подневна врева не сикће: болесник.
Да гробљима наде не овлада тама.
Ех, да сам бар песник…
Кад ми опет ноге у кафану кроче,
да уђе боем, чак; не нитков, болесник.
Да из горких чаша стихови источе.
Ех, да сам бар песник…
Кад ме хапсе за реч, да пролазник викне:
“Стан'те, пустите га, он је Божји весник”.
Да не прећутим што ми срце узвикне.
Ех, да сам бар песник…
НИЈЕМА ЉЕПОТО
Око ти гледам некако је сјетно
као да срећу изгубљену жали,
док ти уснама осмјех скриваш спретно
ја ишчекујем бар један осмјех мали.
Прамен ти косе на рамену сједи
и руга ми се поносан на престо,
на челу твоме поглед ми се леди,
у залиску твом понос ми је нест'о!
Лице бијело испод црне косе,
усне румене, ти бедеми Троје,
на њима дв'је – три капљице росе
рајско су пиће за гријехе моје.
Ал’ ти си тужна љепото нијема,
па док те гледам мени те жао,
зашто на лицу ти осмјеха нема –
нијема љепото насмиј се мало!
На образима невина чистота,
а бриге тешке дубоко по њима,
плаше ме слике смутнога живота
на тужном лицу Божјег херувима.
И ја сам тужан, али тугу кријем,
но осмјех ће твој туге да ме рјеши,
не могу више силом да се смијем –
нијема љепото само се насмјеши!
