Rođen u selu Prijelozi u okrilju Svetog Samograda za Svete Trojice 1966.godine. Osnovnu i srednju školu završio u Prijelozima i Bijelom Polju. Rano počeo da piše i slika, za sebe, svoje prijatelje i svoju dušu. Najveće ljubavi su mu, knjige, slikarstvo i poezija.
Najveće ljubavi su mu, knjige, slikarstvo, poezija. Osim svojih rođenih…prijatelj sa pjesnicima, slikarima, boemima i kafanama, a i sa nama, običnim smrtnicima. Bitiše još na ovom svijetu bez svog pristanka i pitanja. Dokle će, ne znamo…sve je u Božjim rukama.
Duško je osoba sa mnogo talenta, vrstan slikar, zanimljiv pjesnik. Moći riječi u njegovim strofama u nekom času odvode posebnim poljima iznenađenja i na njima uživamo u ljepoti žene, koja je ostavila neizbrisiv trag u njegovom životu, pečat na srcu. Žena kao vječna inspiracija.
Rano je počeo da piše i da slika. U svoje stihove, prenosi svoje ideje, emociju, satkane u tuzi, čežnji, radosti.
Čitajući pjesme Duška Nedovića, pronašao sam odgovore, zašto su njegovi stihovi udahu, srcem, ispisani suvom istinom. Svaki njegov stih je lijek, svaki je nauk. Da li sam to ponovo srećan, da li to ponovo volim!? Zastanemo i mi, i pitamo se, koga sve gubimo i šta sve sudbina donese..šta nam ostaje. Jedna od pjesama, kao nanizana zrna bisera, počinje: „Da li sam to ponovo srećan, da li to ponovo volim!? Zastanemo i mi, i pitamo se, koga sve gubimo i šta sve sudbina donese, odnese… šta nam ostaje!?
Imamo pred sobom, riznicu, koja će ostaviti traga i donijeti bogatstvo duši koja zna govoriti Duškove stihove. Kroz njegove pjesme, odslikala se duša tog čovjeka, nadarenog umjetnika, po urođenoj vokaciji, neukrotivog boema, te ogromna toplina i energija, koju on svojim stvaralaštvom širi.
Zbog toga nije nimalo slučajno, što mu je iz Mrkonjić grada-Kluba umjetničkih duša, dodijeljena književna nagrada za pjesmu „I još te tražim“ na XVII javnom konkursu ljubavne „Pjesme nad pjesmama“ povodom Dana zaljubljenih na temu: „Gdje si sada ljubavi moja?!“ u kategoriji:
Afirmisani pjesnici. Tu je i Zahvalnica Umjetničkog kluba Raskovnik iz Smedereva-Srbija za učešće i darovanu pjesmu na Međunarodnom književnom konkursu ZAPIS-SVETINJA NAŠA, potom Leksikon lirike, Sabor pesnika 2018, Umjetničkog kluba Raskovnik, dodijeljena i Donatorska zahvalnica za iskazanu pomoć i podršku u organizaciji međunarodnog književnog konkursa „Zemljo slavnih predaka“ i tako redom.
БИСЕРИ ЖИВОТА
Колико вас вољех док бијасте мали,
три бисера сјајна у тајнама океана,
ех,како ми осмијех искрености хвали,
како сам усамљен ових тмурних дана.
Гдје се изгуби шкољка опијене среће,
какви то таласи носе оно што се воли,
знам вријеме пролази,вратити се неће,
али рана свјесно задата заувијек боли.
Сјећања се враћају тихо првом плимом,
истом оном која вас је себично понијела,
ја и даље волим сваком својом римом,
љубављу којом се воли дио свог тијела.
За незаборав пишем искапаним сузама,
можда вапај самотњака бар вјетрови чују,
па ми све бисере донесе са успоменама,
да их руке увеле још једном само помилују.
ТАМО НЕГДЈЕ
Тамо негдје далеко иза хоризонта.
У бескрају и бесконачности без граница.
Тамо сија нестварно чаробна љепота.
На небеском трону сједи моја краљица.
Тамо гдје тече ријека света,валовита.
Ја љубим раме испод чаробних водопада.
Баш ту негдје је неразумна тајна скрита.
Ту живи у неживоту тек процветала нада.
Тамо гдје дубоке кањоне сунце не грије.
Провући се морам кроз непрозирне таме.
Поглед гдје никоме досегнут не смије.
Тамо су вољене очи без мене саме….
У ВИНУ ИСТИНЕ
Сликам те у вину попијених истина,
за столом нашег заједничког мора,
и наздрављам само теби једина,
у прасказорју страшћу дочеканих зора.
Ту смо у хладу обале дивних сјећања,
док вино страсти жељом ври у нама,
шапућем ти тајну датих обећања,
лагано милујући већ опијеним уснама.
Небо пјева пјесму за нас написану,
звијезде бестидно играју у пуним чашама,
загрљени уз музику поклоњеном дану,
једно срце куца у заробљеним душама.
Очи се спојиле у један поглед што заноси,
осмијеси бонацу љубе на мирној пучини,
талас нас љубави ка блаженству носи,
радујемо се срећно стидљивој мјесечини.
