Savo Blagojević je rođen 8. maja 1949. godine u selu Dubava u Pivi, Crna Gora. Osnovnu i srednju školu završio je u Risnu i Podgorici, a Višu školu za socijalni rad u Sarajevu i Beogradu. Piše poeziju i prozu. Bavi se novinarstvom. Saradnik je više listova i časopisa u Crnoj Gori i regionu. Objavio je dvije zbirke pjesama „Neka vremena“ 2005 i „U pogledu tajni“ 2011, knjigu Tačke života 2020.
Kao koautor objavio je pjesme u antologijama:
„Zrnevlje svjetlosti“ 2005, „Sjaj trećeg doba“ 2007, „Pjesma je naša svjetlost“ 2007, „Golub je moj drug“- anegdote 2019.
Evidentno je jedan od pionira paraolimpizma u Crnoj Gori, učesnik je startnih lokalnih,
državnih i referentnih međunarodnih takmičenja u više sportova, istaknuti socijalni, sportski i
društveni radnik i do sadašnjosti ostvaren kao pisac i stvaralac. Ako je u rečenici moguće definisati opis Sava Blagojevića, možda smo uspjeli.
Savo je dobitnik većeg broja društvenih nagrada i priznanja od kojih se svakako izdvaja
medalja za rad dobijena Ukazom presjednika SFRJ 1978 godine. Za novinarsku aktivnost, odnosno
za svoj publicistički rad dobio je više književnih nagrada i priznanja. Njegovi radovi prevođeni su
na engleskom, njemačkom, i albanskom jeziku, kao i na jezike širom regiona. Ni muzika mu nije bila strana, budući da je sa orkestrom Saveza slijepih Crne Gore nastupao širom bivše države.
Konstruktivan je u priči, analitičan, jednostavan i vrlo je prijatan sagovornik.
Primjer Sava Blagojevića jasno pokazuje kako se aktivnošću i interesovanjima mogu destabilizovati određeni limiti i predrasude, i na efikasan i korektan način doprinijeti sopstvenom kvalitetu života.
Za svoj stvaralački rad više puta je nagrađivan.
Izvor: Knjiga „Tačke života“
ЈАВЉАЊА
Све је по старом у крају мом,
Горд орах не мијења позу,
Два свежња сријемуше,
У сјетној души бол изазову.
Од часа кад си отиш`о, завазда,
Захладњело је и ракија без сласти,
Село у сутону травама зараста,
Од набирања земље с ума силази.
Мозак је ко ледник с обрисом разлитим,
Кад на ум падну године протекле,
Са зида гледају слике предака,
Пропух с прозора диже завјесу.
Често се привиђа ни вук, ни лисица,
Ноћ, четвороного руно, дрво гори,
Кроз собу баш као кроз честе,
Се скидај се прије но ћеш лећи.
Одозго орао сур, жив, с планине,
У погледу плијен трагом гони,
Плећем са истока обзорје дође,
Змијоликим путем са са даном оде …
ВИСОВИ ВИДИКОВАЊА
У свјетлост свијести на усне,
Принеси мирис невиности,
Обзорја у плаветнило стави,
Напушти вече тамновања.
Из таме у дан пробуди се,
Прстима осјећај твоје трајање,
Пут видику додаје даљину,
У погледу сакривена тајна.
Додиром прста оживи даљине,
Узет оку вид се сунцу враћа,
Изнуђеном свјетлошћу замире тама…
Црвени облак у звјездано небо лети…
Над тобом небески тамничари,
Иза границе невида жртвује тијело,
Тежња ка бесконачном,
Не жели да види близину.
Иза осмијеха блаженства,
Цаство слуха усмјерава ум,
А из нутрине гласа,
Будан сања даљине.
И гле прстом путује свијетом,
Са рамена призива даљине,
У поглед се протиче усправља,
Хоризонтом бљештавога сјаја.
Када прсти походе небо,
Пут је прочишћења од сумње,
Неомеђени глас из сјемена ћутње,
Свјетлошћу Храм отвара.
Из тамних дубина лобања,
Зјенице се низом додирују,
Зјенитом усред погледа,
Видовити висови видиковања.
ЗАТВОРИ КЊИГУ ОНОЋЕНУ
Напушта те вријеме, землја си,
А небо никад не чека,
Јутро се варком бацило на око,
Јалова ноћ изронила је мач,
Блиједо сунце иза облака,
Просуло крвави зрак.
Простор ни оком обиљежен,
Окраичком загријева мисли,
Поигравши се тамом судбине,
Подарује загонетку,
Подочне тајне дубоке,
Таје ноћно јављање,
Да ипак дочекамо сунце.
Уснуло чело изрони,
Из понорне ријеке мисли,
На сан су ти осудили очи,
Под шумом тишине тишине угризао си срце,
На уста шапатом долази свитање,
И говори срећу, тишину прећути!
Ороси главу праменом плабог неба
Заогрни се сунцем
Од небеске сузе
Мјесечев лук у вијек
Блуди земљом
Одлази на вјешала осуђених
Пресвуци ноћ невјерничку
У пресвијетли глас
Затвори књигу оноћену
И лицу врати сунце.
