Miljan Lon\u010dar dolazi iz Pljevalja. On je student, omladinski aktivista i sportista, a ovo je pri\u010da o njemu i o tome kako je sve po\u010delo.<\/p>\n
Kada je, sada ve\u0107 davne 2019. godine, do\u0161ao na studije u Podgoricu, pro\u0161ao je sve faze kroz koje ljudi obi\u010dno prolaze prilikom promjene sredine – tra\u017eio je sebe i prilago\u0111avao se okolnostima. Brzo je, me\u0111utim, shvatio da svoje slobodno vrijeme, koga nije imao mnogo, tro\u0161i na nekvalitetan na\u010din, pa je po\u010deo da tra\u017ei na\u010dine kako da ga ispuni.<\/p>\n
Nikada sebe nije vidio kao sportistu, jer je mislio da je za bavljenje sportom neophodna lopta, a sa njom, kako ka\u017ee, nikada nije bio naro\u010dito vi\u010dan. Na nagovor prijatelja koji su ve\u0107 trenirali, odlu\u010dio je da ode na prvi trening plivanja. Cijela pri\u010da po\u010dela je iz \u010diste rekreacije, da bi s vremenom postala sve ozbiljnija.<\/p>\n
Nedugo nakon njegovog dolaska, dobili su i prvog trenera, sa kojim je shvatio da, iako zna da pliva, to nije bilo najpravilnije i da postoji niz sitnih tehni\u010dkih detalja koje je trebalo korigovati. Nekoliko mjeseci radili su na tehnici plivanja, a intenzitet treninga postepeno je rastao. Nakon toga uslijedio je period pandemije i karantina, pa su svi planovi morali da budu privremeno zaustavljeni. Sre\u0107om, krajem 2020. godine nastavili su jo\u0161 ja\u010de – iste godine osnovali su i svoj pliva\u010dki klub OSI “MAKO”, \u0161to je dodatno uozbiljilo cijelu pri\u010du, naro\u010dito jer se po\u010delo govoriti o potencijalnim takmi\u010denjima.<\/p>\n
Godinu dana kasnije, Miljan je pozvan na svoje prvo takmi\u010denje. S obzirom na sve \u0161to je prethodilo, do\u017eivio je niz razli\u010ditih emocija – strah, nervozu, zadovoljstvo… Upravo zbog toga to prvo takmi\u010denje pamti kao najdra\u017ee. Dodatnu dra\u017e donijela je i njegova prva osvojena medalja, kojoj se, iako to mo\u017eda zvu\u010di kao kli\u0161e, nije nadao.<\/p>\n
Kao i u svemu, i ovdje postoje ljudi koji pru\u017eaju podr\u0161ku, ali i oni koji je ne pru\u017eaju. Njegova porodica i dru\u0161tvo imala su podijeljena mi\u0161ljenja o svemu – nekima je sve to bilo sjajno, dok drugima nije bilo naro\u010dito zna\u010dajno. Ipak, kako sam ka\u017ee, na kraju dana najvi\u0161e se ra\u010duna njegovo mi\u0161ljenje, a on je i dalje tu. Klub ga je oblikovao u ono \u0161to nikada nije mislio da mo\u017ee postati – sportistu.<\/p>\n
Kroz ovu sportsku avanturu, upoznao je mnogo novih ljudi koje danas naziva prijateljima. Posebno su mu dragi klupski saborci, sa kojima je putovao u gradove i dr\u017eave koje mo\u017eda nikada ne bi posjetio da nije bilo takmi\u010denja, i sa kojima je stvorio neke od najljep\u0161ih uspomena. Za njega, oni nisu samo tim – oni su porodica. Iako je plivanje individualni sport, podr\u0161ka koju pru\u017eaju pravi ljudi \u010dini ga timskim.<\/p>\n
Tokom proteklih pet godina, u\u010destvovao je na \u010dak 11 takmi\u010denja, a sa svakog od njih nosi neki uspjeh. Nije to uvijek bila medalja, niti mora biti – ponekad je oboren li\u010dni rekord ili bolji plasman sasvim dovoljan. Ono \u0161to je najva\u017enije jeste da ima nekoga ko ga bodri i motivi\u0161e da bude bolji i da da svoj maksimum – bilo na treningu ili takmi\u010denju. Za njega su to trener i njegovi klupski drugovi.<\/p>\n
Zato zaklju\u010duje:
\n“Mi nismo tim, mi smo porodica – i zato idemo dalje zajedno!”<\/p>\n
Ova pri\u010da je dio projekta \u201eUklju\u010di se i igraj\u201c, koji realizuje Savez slijepih Crne Gore uz finansijsku podr\u0161ku Ministarstva sporta i mladih<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Miljan Lon\u010dar dolazi iz Pljevalja. On je student, omladinski aktivista i sportista, a ovo je pri\u010da o njemu i o tome kako je sve po\u010delo.…<\/p>\n