Jeste li, mo\u017eda nekada, bilo da ste osoba s invaliditetom ili ne, razmi\u0161ljali da li invalidnost kao li\u010dna karakteristika svakog pojedinca I pojedinke sobom nosi neku rije\u010dima te\u0161ko obja\u0161njivu podsticajnu snagu. A ta snaga, ne ogleda se u nekakvim nadljudskim osobinama ili talentima, shodno uvrije\u017eenom mi\u0161ljenju kojim je ovo, su\u0161tinski neuko dru\u0161tvo i dalje sna\u017eno zadojeno. Iako je veoma sporno, neispravno kori\u0161\u0107enje terminolo\u0161kih odrednica ili neadekvatnog pristupa prema OSI, nije ni upola veliki problem, koliko vrijednosna nezrelost deklarativno gra\u0111anskog dru\u0161tva, ogrezlog u stereotipima prema svemu razli\u010ditom i druga\u010dijem. Je li rije\u010d o stavovima, ili li\u010dnim svojstvima, sasvim je neva\u017eno. A kad usnuli gra\u0111anski duh proviri iz nekog zape\u0107ka i ponadamo se ne\u010dem iole boljem, uslijedi povratak u rovove jednoumlja. I opet, iznova, kre\u0107emo od nule, u iste borbe, sa istih, neravnopravnih po\u010detnih pozicija. Pla\u0161im se da nema te obuke ili seminara koji mogu popraviti ukorijenjenu netoleranciju, koja se, jednostavno, ne da nau\u010diti, jer ne postoji politi\u010dka, dru\u0161tvena, a \u0161to je najporaznije ljudska volja.
\nPrepuno je ovo dru\u0161tvo mentalitetskih falinki, da bi koncept po\u0161tovanja ljudskih prava u pravom smislu za\u017eivio. Jer donosioci odluka imaju pre\u010deg posla. Nemaju kad da se bave razvojem sopstvene samosvijesti, a kamoli ja\u010danjem svijesti zajednice na koju bi morali i trebali uticati. Mo\u017eda smo od predizbornih obe\u0107anja i postizbornih bajki umorni, ali posustali nijesmo. Jer je jedna od zabluda aktuelne, ali i svake vlasti da su OSI slabi\u0107i koji \u0107e, jednoga dana, jednostavno za\u0107utati. Eto \u2013 pokazali smo da nijesmo i da papagajsko vo\u0111enje gore spomenutom perceptivnom zabludom vi\u0161e ne pije vodu.<\/p>\n
Znate ve\u0107 one zablude o tome da, recimo, osoba o\u0161te\u0107enog vida ima izra\u017eenije \u010dulo sluha od ljudi koji o\u0161te\u0107enje vida nemaju. Zato je, jelte, sasvim prirodno da su osobe o\u0161te\u0107enog vida predodre\u0111ene za bavljenje muzikom. I nau\u010dne discipline unaprijed su definisane \u2013 pravo, socijalni rad, jezici\u2026 Da ne budem pogre\u0161no shva\u0107ena, ne mislim da je takav pristup nu\u017eno pogre\u0161an, ako je zasnovan na li\u010dnim preferencijama. Ali ako je podstaknut, \u010desto dobronamjernim, ali neutemeljenim savjetima koji poti\u010du iz bli\u017eeg I daljeg okru\u017eenja, ipak se radi o nametnutom izboru. Pitate se za\u0161to? Pa zato \u0161to mi nemamo pravo na gre\u0161ku. Jer postoji nekakva bojazan da \u0107e odgovornost za na\u0161e gre\u0161ke snositi neko drugi, a ne mi sami. Ba\u0161 zato, ako I kada odlu\u010dite da \u010dvrsto \u017eelite izlazak iz zone konfora i da jednostavno odbacite nametnute kalupe, jedni vas heroizuju, a drugi vas, onako ispod glasa unaprijed \u017eale. Jer oni ve\u0107 znaju da ne\u0107ete uspjeti i da \u0107e taj neuspjeh vas psihi\u010dki dokraj\u010diti. Jer oni misle da je invaliditet va\u0161a slabost, a ne pogonsko gorivo za odlu\u010dnost, u mom slu\u010daju \u010dak I sasvim zdravu tvrdoglavost. Na\u017ealost, mnoge osobe s invaliditetom pokleknu pod pritiskom okru\u017eenja, jer nemaju priliku da izgrade druga\u010dije, stvarno poimanje o sebi, svojim pravima, potencijalima, svemu \u0161to ih okru\u017euje. Jer su duboko u\u010daureni u fiktivnim okovima tu\u0111ih, a ne sopstvenih izbora.
\nIz ove perspektive, mogu re\u0107i da sam sre\u0107na \u0161to moj istra\u017eiva\u010dki duh, makar od strane najbli\u017eeg okru\u017eenja, u prvom redu porodice I prijatelja, dominantno bez invaliditeta, nikada nije sputavan.
\nOsje\u0107ala sam se ravnopravnom, igrala iste igre, uz asistenciju njih, tako malih, iskustveno nezrelih, ali ljubavlju vo\u0111enih. Jo\u0161 kao djevoj\u010dica imala sam visoko postavljene ciljeve. Tada sam ma\u0161tala, promatraju\u0107i svijet oko sebe na na\u010din koji je meni bio svojstven, sanjare\u0107i o nekoj, za mene nedosti\u017enoj budu\u0107nosti. Makar su meni ti snovi izgledali nedosti\u017eno, jer nije bilo lako u\u0107i u borbu s vjetrenja\u010dama. A borba protiv diskriminatornog Sistema to I jeste. Ono \u0161to sada znam, a tada nijesam znala, jeste da mi je rani proces samoprihvatanja, uzrokovan tragi\u010dnim porodi\u010dnim okolnostima, utabao put kojim danas sigurno kora\u010dam. Tada, toga, naravno nijesam bila svjesna, ali sam sa nekih \u0161est godina, u ti\u0161ini svoje sobe, odlu\u010dila da \u0107e svaki dan biti borba, da \u0107e moji izbori biti posljedica isklju\u010divo mojih odluka, I da ne postoji niti jedno \u201cne\u201d, ma ko ga izgovorio koje moje snove mo\u017ee prekrojavati, makar mi i slobodan pad bio zagarantovan. Ne znam je li to vrlina ili mana, ali sam nemirnog duha, koji me je vodio raznim stazama I svaka je bila posebna, na svoj na\u010din. Svaka me je oblikovala i \u010dinila ja\u010dom.
\nKada sam o\u0161troumno saop\u0161tila da je upis novinarstva nakon srednje \u0161kole jedina opcija, gotovo da nije bilo osobe koja tu moju odluku nije posmatrala s \u010du\u0111enjem. Nije mi bio potreban pogled, \u0161um u vidu \u0161apata ili ne\u0161to sli\u010dno da bih shvatila poruku \u2013 kako \u0107e ona to, nije to posao za nju. Iako sam se pla\u0161ila nove sredine, neprihvatanja kolega I profesora, ostala sam nepokolebljiva. Da sam ovo pisala na po\u010detku studija, ne bih imala dilemu \u2013 radio kao spoj ljubavi prema muzici I novinarstvu, jer je pjevanje, pored \u010ditanja moj najve\u0107i hobi. Pisanje ne dolazi u obzir, jer ja za pisanje nemam dara \u2013 razmi\u0161ljala sam, dok me je mentorka savjetovala da \u010dlanke ne svodim na prakti\u010dne zadatke, a kolege i koleginice u organizaciji u kojoj sam obavljala pripravni\u010dki sta\u017e da se posvetim istra\u017eiva\u010dkom radu i politi\u010dkoj analizi. Igrom sudbine, neposredno prije po\u010detka pripravni\u010dkog sta\u017ea, nakon novinarstva, upisala sam studije politikologije. Kako je vrijeme odmicalo, shvatila sam da \u0107e moj profesionalni put, na posljetku biti usko vezan za pisanu rije\u010d i nau\u010dno-istra\u017eiva\u010dki rad. Danas mogu re\u0107i da sam sre\u0107na i ispunjena mlada \u017eena, koja se bavi poslom koji je \u010du\u010dao ne\u0111e u dubini njene du\u0161e, sve dok me jedan prijatelj nije probudio re\u010denicom da je neopravdani nedostatak samopouzdanja onaj samoograni\u010davaju\u0107i faktor koji me konstantno nadvladava, a ja mu to nesvjesno dopu\u0161tam. I bez pitanja, brzopotezno me je izvukao iz tog za\u010daranog kruga, jer je znao da je jedini na\u010din da savladam strah dovo\u0111enje pred svr\u0161en \u010din. Spominjati ga ne\u0107u \u2013 znam da \u0107e se prepoznati.
\nIpak, iako me je \u017eivotni put odvveo na drugu stranu, \u010dari moje prve novinarske ljubavi i onaj adrenalin dok izgovaram ono prvo \u201eDobro jutro uva\u017eeni slu\u0161aoci\u201c, dok \u010ditam vijesti na krajnje neuobi\u010dajen na\u010din, dok radim pri\u010de i intervjue za Feniks, osta\u0107e dio mene zauvijek. Ja skoro neuka, dobijala sam zahvalnice \u0161to je Feniks napokon uzletio i to je, vjerujte, najve\u0107a nagrada.
\nDanas se o\u0161trim kriti\u010dkim perom i britkim jezikom borim za pravednije dru\u0161tvo, istinski i su\u0161tinski gra\u0111ansko \u2013 od Podgorice do Sarajeva. Danas kroz kolumne i politikolo\u0161ki anga\u017eman ukazujem na dru\u0161tveno-politi\u010dke anomalije.
\nA bilo je suza, emotivnih padova, bezbroj pitanja, a odgovori su proizilazili iz moje motivacije i \u017eelje da u\u010dim, rastem, opravdam povjerenje urednica koje na sastancima sa mnom nijesu razgovarale o invalidnosti, osim u nu\u017enom kontekstu na\u010dina rada, ve\u0107 o mojim kvalifikacijama. Daleko od toga da je svaki posao kojim sam se bavila identi\u010dan, naprotiv. Ne\u0111e se zahtijeva ve\u0107a brzina, ne\u0111e vje\u0161tine koje nijeste ni svjesni da posjedujete. Kroz formalno i neformalno obrazovanje izgradila sam se u li\u010dnost koja svoje kompetencije konstantno preispituje i usavr\u0161ava, a ma kakav zadatak imala pred sobom ne\u0107e re\u0107i \u201eja ovo ne mogu\u201c. I hvala profesorima, saradnicima, kolegama i koleginicama, koji su uvijek po\u0161tovali moju potrebu da ne budem oslobo\u0111ena nekog zadatka, ve\u0107 smo ga zajedno prilago\u0111avali raspolo\u017eivim mogu\u0107nostima. A najve\u0107a privilegija je \u0161to su upravo neki od njih danas moji dobri prijatelji i vjetar u le\u0111a \u010dak i kad su bure najsna\u017enije.
\nO porodici, prijateljima i OSI saborcima i saborkinjama suvi\u0161no je i govoriti \u2013 bez njih i sopstvene upornosti ne bih bila o\u0111e \u0111e jesam.<\/p>\n
Na kraju, najva\u017eniji korak je presko\u010den. Invalidnost nije prefiks po kojem me ljudi prepoznaju, ve\u0107 motor za dalji napredak i obnavljanje sintagme iz djetinjstva \u2013 ne postoje stvarne granice, a fiktivne se sna\u017enom voljom lako pomjeraju. Danas mojim sagovornicima nije bitna moja invalidnost, znali ili ne da je imam.
\nDanas onima \u010dija sam ja sagovornica invalidnost nije odrednica za predstavljanje, ve\u0107 politikolo\u0161ka struka.
\nTaj stepenik je neopisivo strm, ali se ipak trudim da, pogotovo mladim OSI poslu\u017eim kao primjer da ako \u017eele, poku\u0161aju da ga presko\u010de. Jer se \u0107utnjom ne\u0107emo izboriti protiv diskriminacije.
\nFinalno, o sebi bih rekla da sam vje\u010dita sanjalica, \u0161treberka i perfekcionistkinja, nepopravljiva. Ostalo je jo\u0161 krupnih ciljeva i snova koje treba ostvariti \u2013 nijesam ni na pola, ali \u010dekaju neka bolja vremena. O Njima, mo\u017eda, u nekom nareddnom, manje slojevitom tekstu.<\/p>\n
Nevena Kova\u010devi\u0107, politikolo\u0161kinja i novinarka, magistrantkinja na studijskim programima politikologija i novinarstvo na Fakultetu politi\u010dkih nauka<\/em><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Jeste li, mo\u017eda nekada, bilo da ste osoba s invaliditetom ili ne, razmi\u0161ljali da li invalidnost kao li\u010dna karakteristika svakog pojedinca I pojedinke sobom nosi…<\/p>\n